„Правило“, које сам прво научила на факултету, односило се на то, да када садимо биљке и сређујемо неки простор, морамо да мислимо на свако годишње доба. Што би значило, да простор буде леп и употребљив у свако годишње доба, а не само на пролеће и лето.
Увек бих помислила: „Јесте, али зими нема лишћа на дрвету да га украси, није ни приближно лепо као оно које оките листови и цветови у пролеће или јесен“. А сада, сада имам потпуно друго мишљење.
Зашто баш из тог разлога не би поставили неколико садница са црвеним листом, (и током зиме) на пример, на површину која је окружена лишћарима или неким шибљем? Зашто не би посадили жбун који ће у фебруару да цвета пре него што олиста, па да поносно привлачи погледе пролазника?
Зашто не би посадили вишегодишње шибље које ће нам већ у јануару најавити предстојеће пролеће?
За тако ефектне примере, није ствар у броју и што већој количини, већ о паметно изабраној врсти. О врсти која ће својом бојом или цветом да привуче све погледе на себе, тако да не приметите још увек жуту траву од хладне зиме, голе гране без лишћа или четинаре који се опорављају од тешког снега.
У неком случају, потребно је свега пар садница, на већим, јавним површинама, да се добије контраст и да се око превари да је пролеће стигло.
Када кажем пролеће, и даље мислим на 21. март и ако смо сведоци да је и ове године пролеће дошло многоо пре тог датума.
На мањим површинама, приватним двориштима, баштама, довољно је посадити неколико садница одређеног шибља и пролеће ће стићи у јануару или фебруару.
Док сте предходних дана одлазили на посао, а ако нисте мислили о пословима који вас тамо чекају, сигурно сте приметили јарко жуте веснике пролећа- Форзицију. Има је свуда и стварно, поглед се сваки пут лепи за њену дивну боју.
Такође, са завидно жутом бојом, у касну зиму и рано пролеће, ту је и Зимоцвет, Chimonanthus praecox. Листопадан жбун који може да порасте до 3 метра, има јако зелене листове и ситне, али густе, жуте цветове, који се појављују пре листања и цео жбун делује као да је окићен.
А ако је жута боја превише јака после беле зиме, ту је и Japanese quince или код нас позната као Јапанска дуња. Листопадни жбун који може порасти до 3 метра, већ крајем зиме обрадоваће вас једноставним, али упадљивим цветом, дивне коралне боје. Жбун је доста дрвенаст, има јаке гране, па ти дивни цветови морају да пренесу пажњу на себе, а то и те како постижу својом бојом.
Наравно, ту је и непревазиђена Црвенолисна шљива, Prunus pisardii, која не само да је у току године упадљива са црвеним листовима, него и у касну зиму све обрадује својим нежно розе цветовима.
Временом сам схватила да није увек лист оно што краси биљку и доказ за тосу ових пар биљака и још много других.
У овом периоду године, док шетам по граду, по лепом времену, схватим колико цвет дође до изражаја када нема листова да га заклања, то је његов тренутак да засија у пуном сјају.
Обратите пажњу на ове дивне „подсетнике“ који својим бојама вичу да пролеће стиже. Можда пожелите неког од њих у свом дворишту, да и вас подсете сваке зиме да је пролеће на прагу.
Шарене и сунчане поздраве, шаље вам
Исидора
