Држава- Немачка, покрајина- Hessen, град- Bad Hersfeld.
Годишње доба- лето, временске (не)прилике- без кише више од 60 дана.
Долазе два путника из кишног Београда и са собом доносе прве капи кише.
Али ни близу довољно да засите суву земљу и жуту (спаљену) траву.
То је прва ствар на коју су ме упозорили, да ћу затећи жуте паркове, празне жардињере и земљу жељну кише.
Заиста, жута боја спржене траве је била доминантна, свуда присутна.
Потрудила сам се да видим све остале ствари И видим како се људи тамо боре са временским (не)приликама.
Очекивала сам да се на мањим површинама, у центру града мало више води рачуна, што и јесте био случај. Трава на малим површинама у самом центру је била прилично зелена, жбунови пуни цветова.
Центар града
Велике зелене површине за које није било могућности да се заливају, украшавале су велике пампас траве, тако да су се потпуно стопиле са бојом траве и све је изгледало да је тако замишљено.
Оно што нас је обоје изненадило (а нема пуно везе са зеленим површинама) је то да се бетон скоро уопште не може видети. Све улице, тротоари, прилази- све је уређено разним дизајновима поплочања. Слика које вам не боде очи и од које немате утисак да сте у жару граског ’сивила’.
Друга ствар, јако лепо комбинују малч и камен, користе га на свим јавним местима које је тешко одржавати. Трава се ретко виђа око цвећа, ко би то стало шишао или плевио.
Одличан изглед ова два материјала одаје јако сређен изглед улица. Сва острва на саобраћајницама, широки тротоари, најмање празнине имале су своје уређење: камен и малч, декоративни бехатон елементи, сезонско цвеће и пуно, пуноо пампас траве. Толико ми је остала урезана у сећање, увек се прво ње сетим. Мислим да је то због доминатне боје (жуте/осушена трава) која је тада преовладавала, али заједно са пампас травама, то је изгледало као јасно замишљен пројекат.
Знате када кажу: „У граду сте, а нисте у граду; бег од градске вреве у центру града…“ то сам у Бад Херсфелду стварно, по први пут, доживела.
Kурпарк у центру града. Не могу да гарантујем да би свако имао овакав осећај као ја, али стварно сам заборавила да сам у центру града / добро мождаа сам била јако јакоо срећна и очарана оним што видим/. Парк чак није ни велики, лаганим ходом би га прошли за пола сата, али у њему има толико детаља и посебних „паркова“ које сигурно не би сте могли да заобиђете.
На средини парка налази се једна велика башта са великиим бројем биљних врста, мањи дрворед и једна лепа фонтана (када кажем лепа, стварно то мислим, иначе фонтане нису „моја шољица чаја“), на једном крају налази се језеро, занимљивог облика. Једна ивица парка завршава се објектом фине архитекруте (предпостављам угоститељског карактера, нисам била заинтересована да истражујем), док је супротан крај парка (мени омиљени) представљао посебне одељке, баштице, које су била препознатљиве по називу и наравно посебним врстама које су ту посађене. То може да звучи јако једнолично, а заправо уопште није.
Централни плато са великим бројем врста
Свака башта имала је другачији прилаз или улаз, другачији облик. Kроз већину можеш да се прошеташ, кроз неку да „проскакућеш“ са камена на камен. Ми смо дошли бициклама, па сам скоро сваку могла да обиђем и на точковима. Свака стаза у баштама је била од другачијег материјала, прилагођним самом називу, врсте су имали веома занимљив начин обележавања.
Биљке су биле у пуном цвету (или зеленило оне које не цветају), ја сам била пуна утисака, торба пуна шишарки и листова, а ево вама пуно слика, па да видите и сами.
Да, земља је била жељна, трава је била жута, али жардињере нису биле празне, јарке боје красилле су паркове, ресторане и приватне вртове. Ми смо отишли богатији за многоо нових идеја (свако у свом послу), кофера пуних успомена, наравно већ познато, у виду шишарки и плодова.
За крај једна слика која је настала у овом граду и говори више од речи.
„Где год место нађеш, ти цвет посади“
