Znate onaj osećaj kada ste na nekom mestu, a nemate pojma ni gde ste, ni šta je oko vas? Ja znam!
Potpuno sakriveno od očiju i ušiju javnosti, sakriveno čak i od divljih životinja, a opet na njihovoj teritoriji. Sa četiri strane okruženo šumom, a dubina se gubi negde u plavetnilu neba, leži jedno ogledalo, jedan dijamant, jedna tišina koju kvari samo razgovor žaba. Leži jezero.
Posmatrati jedan predmet kroz vreme je lako, ali posmatrati jednu živu sredinu kroz kišu, sneg, lišće, boje, mraz, rosu, led, zrake sunca, to je mnogo teško. Toliko toga prođe, pomeri se, dođe, nestane i promeni se u jednom danu, a kamo li u četiri godišnja doba. Godinu dana. A koliko li još ima malih, jedinstvenih stvari koje čovekovo oko neće primetiti ni za 3, 5 godina?! Priroda uvek čuva svoju tajnu.
Zima
Zašto počinjem od zime, od poslednjeg godišnjeg doba? Jer želim da vam dočaram koliko uspona i padova ovaj pejzaž može da postigne i kako iz ledenog, jednobojnog pokrivača može da pređe u najbrojniju paletu vatrenih boja, koja ni jedne jeseni neće biti ista i obrnuto.
Šetam vrlo polako, visina snega ne dozvoljava da se krećem brže. Ispred mene ništa- belo. Jezero se lepo vidi, sneg je nežniji na ledu, kao neka umetnička slika, kao svaka pahulja da je pala onako kako je neko zamislio. Jedino što kvari te dijamante su sitni, jedva vidljivi tragovi vrabaca koji su dolazili u nadi da će naći neku hranu, cela stazica se nazire na snegu, mogu da ih pratim. Jedino njihove boje odskaču od celog pejzaža, oni nemaju ogrtač snega na sebi.
Čuje se škripanje pri svakom koraku i lagano šušti voda, koja kao krv u venama, pada preko brane ispod leda. I mogu samo da zamišljam koju snagu ta voda ima i kako se bori da izađe iz te ledene sredine i da slobodno ode dalje u neke toplije pejzaže.
Jedan list se u tišini spustio na sneg, ali sa tolikom lakoćom i strepnjom, kao da se plaši da ne probudi celu tu sliku i da slučajno ne poremeti pokrivač od snega.
Sunce oštro ubada svoje zrake na svaki deo slike i sve se ruši, nestaje i nastaje nešto novo, nova slika-proleće.
Proleće
Svi primetimo buđenje prirode u proleće. Ovde, ovde to osetim, vidim, čujem skroz drugačije, kao ni na jednom drugom mestu.
Tišina je toliko jaka da mogu da čujem pomeranje lišća koje se lagano otvara i formira velike zelene krošnje koje okružuju jezero.
Mogu da čujem kako se rađaju novi životi žabe, kornjače i već za koji dan ću ih videti kako prave svoje prve korake života. U letnjim danima, kada tu sedim i odmaram, nikada ne koristim slušalice, muziku ili telefon. Hor tih novorođenih žaba je toliko glasan da ne možete da razgovarate sa bilo kim, to je njihov teren i tu one vode glavnu reč.
Često sam primetila jednu stvar vezanu za žabe u jezeru. Jedan deo dana, kada se skoncentrišem, ne čujem ni jednu jedinu žabu. U sledećem trenutku se dešava situacija da ne mogu da razmišljam koliko one glasno vode svoje razgovore, prosto me teraju da ih slušam šta imaju da mi ispričaju.
Samo jezero u proleće kao da dobije novo mesto, novu poziciju. Od letnjih kiša trava poraste mnogo brže nego što stigne da se pokosi, tako da napravi pravi zid oko jezera. Jezero se vidi jedino kada sedite na “terasi“ i posmatrate ga odatle. Kao da dobije neku zaštitu, neki plašt ispod koga se i ono sprema i rađa za proleće.
“Terasa“ je jedno posebno mesto na jezeru. Mi je nekad zovemo i “televizor“ jer služi da se sa nje hrane ribe, koje posle satima možete da posmatrate kako se otimaju oko parčeta hleba. Naravno, terasa služi i za mirna, tiha i sunčana ispijanja kafe u rano jutro.
Prolećna jutra sa sobom nose posebne mirise, poglede, osećaje.
Prolećni mraz. Voda u jezeru toplija od spoljne temperature, taman toliko da se stvori vodena para koja sa sobom donosi osećaj mističnog mesta. Kroz pomeranja vodene pare vidim otvaranje novih listova, prekrivenih mrazom. Ali takvog jutra oni kao da su usporili svoje otvaranje, kao da se plaše te pojave koja izlazi iz jezera i lagano nestaje u plavetnilu neba. Kao da sve stane, kao da se ništa ne pomera, ništa se ne čuje, sve stoji. Sve stoji osim bele vodene pare koja kao da izvlači život iz jezera i nosi ga daleko u ljubomorne oblake, koji svaki dan posmatraju lepotu jezera.
Sunce se budi, izlazi sa dalekog istoka, budi celu prirodu, a vodenu paru lagano odnosi, vraćajući jezeru život, pun sjajaj i lepotu.
Leto
Leto je period kada se na jezeru dešava najviše aktivnosti: prijatelji koji pecaju, roštiljanje sa njima, igra, splavarenje.
Da, jezero ima jednog svog “stanovnika“-drveni splav. Napravljen je od drvenih dasaka i burića i on je jedina stvar koja može skroz da me uvede u čari jezera.
Da osetim tu oštrinu hladne vode, da čujem žubor njenog kretanja, da izbliza vidim stanovnike jezera, sa nekim i lagano da se dotaknem, nakon čega sledi obostrano cimanje delova tela.
Često, kada sam želela da se izolujem od svega, ponesem ćebe i legnem na njega, odgurnem splav od obale i samo posmatram. Ponekad, ako sam toliko radoznala i po nekoliko sati samo sedim i čekam da vidim gde će me to snaga jezera, koja se ukršta sa snagom splava odvesti, na kojoj obali ću se iskrcati.
Priroda u blizini jezera u proleće buja. Kad bih se malo skoncentrisala, mogla bih da vidim njena pomeranja, njen rast. Listovi na drveću su toliko zeleni da sam mnogo puta pomislila kako se tempere prave od samog lišća sa tog drveta. To tako nestvarno izgleda.
Trava i livadsko cveće koriste jezero leti da se dive svojoj lepoti, visini, a cveće svojim bojama. Pravi se potpuno jedna nova slika koja ni jedan dan nije ista.
U sredini jezera oslikava se kolona belih oblaka, a obod te slike ukrašavaju baš ti livadski cvetovi koji se tu ogledaju. Kao da prave ram.
Kolona oblaka velikom brzinom se smenjuje, sve manje ima belih, zamenjuju ih sivi, sve dok ne dođu crni. Kapi jesenje kiše kvare uramljenu sliku proleća i najavljuju-jesen.
Jesen
Miris, zvuk, boje, osećaj, sve u ovom šarenom periodu ima posebnu čar.
Ujedno to je i moj omiljeni period na jezeru. Jeste da se priroda gasi i polako leže u san, ali taj pečat koji ona ostavlja, ti udarci koje zadaje da bi se još jednom poslednji put dokazala, fenomenalni su.
Jesenje kiše koje često mogu da budu duge i dosadne, na ovom mestu su posebne. Nemam osećaj dužine trajanja te kiše, niti me hvata depresija od tmurnog vremena. Taj miris posle kiše, svež i čist, kao da je kiša padala da bi oprala svu prljavštinu, sva zamućenja u vodi jezera. Ali ne samo u jezeru, nego sa svake biljke, svakog lista i cveta, kao da prljavština nestane, kao da nestane zapara od vrućeg jesenjeg dana. Kada kiša pada nekoliko dana, priroda se preporodi, svaka biljčica i svaki živi organizam u jezeru voli te dane. Boje kao da postaju jače, intenzivnije, priroda kao da je dobila sve idealne uslove za rast; životinjice obavljaju sve svoje poslove, traže hranu, uživaju kupajući se na jesenjim kapima kiše. Trave polegle od težine kiše, nadvijene nad jezerom, posle svog kupanja kapi dalje nežno spuštaju u jezero, gde sve zajedno pretvaraju u jednu veliku kap.
Slika koju jesenje boje slikaju u jezeru je svake jeseni, svakog dana, čak i svakog dela dana drugačija je.
Ta paleta boja je jedinstvena, ni jedan slikar na svetu ne može je napraviti, kopirati. Samo jedno stablo čini tako magičnu paletu boja, da se svakim danom jeseni sve više iščuđavam.
Te divne boje kao da su poslednji krici jednog drveta pred dolazak, kako smo u srednjoškolskim danima voleli da kažemo, zimske kraljice. Poslednji delovi umetnosti, poslednji pokušaj da se pokaže pre nego što led i belilo stignu i pokose sve te vatrene boje.
Svaki list koji opadne sa drveta, kao da svu svoju snagu prikupi da bi pao na samo jezero, kao da u njemu traži zaštitu od predstojeće zime, kao da će ga ono sakriti u svojim nežnim, skoro nevidljivim talasima i da ga zima neće ni dotaknuti, kao da je neće osetiti.
Jezero sa ponosom uživa da gleda te nestvarne boje i tada, kao da je još mirnije nego inače, jer želi što više vremena da dopusti to divnoj prirodi da se ogleda, dok svuda ne zavlada hladnoća.
Ove četiri slike, ovog tajnovitog pejzaža, svake godine su drugačije. Svaki put miris, boja, slika, osećaj-drugačiji je.
Svake godine kao da se nove, nikad postojeće slike, slikaju.
Sa uzbuđenjem i strpljenjem pratim svaku tu sliku i od svake kradem po delić, slikajući ga u moje sopstvene slike, nastale u mojim mislima.
Autor teksta: Isidora Rašić
(fotografije: Dragan Sajić, Isidora Rašić)
