Један пејзаж, четири слике

Знате онај осећај када сте на неком месту, а немате појма ни где сте, ни шта је око вас? Ја знам!

Потпуно сакривено од очију и ушију јавности, сакривено чак и од дивљих животиња, а опет на њиховој територији. Са четири стране окружено шумом, а дубина се губи негде у плаветнилу неба, лежи једно огледало, један дијамант, једна тишина коју квари само разговор жаба. Лежи језеро.

Посматрати један предмет кроз време је лако, али посматрати једну живу средину кроз кишу, снег, лишће, боје, мраз, росу, лед, зраке сунца, то је много тешко. Толико тога прође, помери се, дође, нестане и промени се у једном дану, а камо ли у четири годишња доба. Годину дана. А колико ли још има малих, јединствених ствари које човеково око неће приметити ни за 3, 5 година?! Природа увек чува своју тајну.

Зима

Зашто почињем од зиме, од последњег годишњег доба? Јер желим да вам дочарам колико успона и падова овај пејзаж може да постигне и како из леденог, једнобојног покривача може да пређе у најбројнију палету ватрених боја, која ни једне јесени неће бити иста и обрнуто.

Шетам врло полако, висина снега не дозвољава да се крећем брже. Испред мене ништа- бело. Језеро се лепо види, снег је нежнији на леду, као нека уметничка слика, као свака пахуља да је пала онако како је неко замислио. Једино што квари те дијаманте су ситни, једва видљиви трагови врабаца који су долазили у нади да ће наћи неку храну, цела стазица се назире на снегу, могу да их пратим. Једино њихове боје одскачу од целог пејзажа, они немају огртач снега на себи.

Чује се шкрипање при сваком кораку и лагано шушти вода, која као крв у венама, пада преко бране испод леда. И могу само да замишљам коју снагу та вода има и како се бори да изађе из те ледене средине и да слободно оде даље у неке топлије пејзаже.

Један лист се у тишини спустио на снег, али са толиком лакоћом и стрепњом, као да се плаши да не пробуди целу ту слику и да случајно не поремети покривач од снега.

Сунце оштро убада своје зраке на сваки део слике и све се руши, нестаје и настаје нешто ново, нова слика-пролеће.

Пролеће

Сви приметимо буђење природе у пролеће. Овде, овде то осетим, видим, чујем скроз другачије, као ни на једном другом месту.

Тишина је толико јака да могу да чујем померање лишћа које се лагано отвара и формира велике зелене крошње које окружују језеро.

Могу да чујем како се рађају нови животи жабе, корњаче и већ за који дан ћу их видети како праве своје прве кораке живота. У летњим данима, када ту седим и одмарам, никада не користим слушалице, музику или телефон. Хор тих новорођених жаба је толико гласан да не можете да разговарате са било ким, то је њихов терен и ту оне воде главну реч.

Често сам приметила једну ствар везану за жабе у језеру. Један део дана, када се сконцентришем, не чујем ни једну једину жабу. У следећем тренутку се дешава ситуација да не могу да размишљам колико оне гласно воде своје разговоре, просто ме терају да их слушам шта имају да ми испричају.

Само језеро у пролеће као да добије ново место, нову позицију. Од летњих киша трава порасте много брже него што стигне да се покоси, тако да направи прави зид око језера. Језеро се види једино када седите на “тераси“ и посматрате га одатле. Као да добије неку заштиту, неки плашт испод кога се и оно спрема и рађа за пролеће.

“Тераса“ је једно посебно место на језеру. Ми је некад зовемо и “телевизор“ јер служи да се са ње хране рибе, које после сатима можете да посматрате како се отимају око парчета хлеба. Наравно, тераса служи и за мирна, тиха и сунчана испијања кафе у рано јутро.

Пролећна јутра са собом носе посебне мирисе, погледе, осећаје.

Пролећни мраз. Вода у језеру топлија од спољне температуре, таман толико да се створи водена пара која са собом доноси осећај мистичног места. Кроз померања водене паре видим отварање нових листова, прекривених мразом. Али таквог јутра они као да су успорили своје отварање, као да се плаше те појаве која излази из језера и лагано нестаје у плаветнилу неба. Као да све стане, као да се ништа не помера, ништа се не чује, све стоји. Све стоји осим беле водене паре која као да извлачи живот из језера и носи га далеко у љубоморне облаке, који сваки дан посматрају лепоту језера.

Сунце се буди, излази са далеког истока, буди целу природу, а водену пару лагано односи, враћајући језеру живот, пун сјајај и лепоту.

Лето

Лето је период када се на језеру дешава највише активности: пријатељи који пецају, роштиљање са њима, игра, сплаварење.

Да, језеро има једног свог “становника“-дрвени сплав. Направљен је од дрвених дасака и бурића и он је једина ствар која може скроз да ме уведе у чари језера.

Да осетим ту оштрину хладне воде, да чујем жубор њеног кретања, да изблиза видим становнике језера, са неким и лагано да се дотакнем, након чега следи обострано цимање делова тела.

Често, када сам желела да се изолујем од свега, понесем ћебе и легнем на њега, одгурнем сплав од обале и само посматрам. Понекад, ако сам толико радознала и по неколико сати само седим и чекам да видим где ће ме то снага језера, која се укршта са снагом сплава одвести, на којој обали ћу се искрцати.

Природа у близини језера у пролеће буја. Кад бих се мало сконцентрисала, могла бих да видим њена померања, њен раст. Листови на дрвећу су толико зелени да сам много пута помислила како се темпере праве од самог лишћа са тог дрвета. То тако нестварно изгледа.

Трава и ливадско цвеће користе језеро лети да се диве својој лепоти, висини, а цвеће својим бојама. Прави се потпуно једна нова слика која ни један дан није иста.

У средини језера осликава се колона белих облака, а обод те слике украшавају баш ти ливадски цветови који се ту огледају. Као да праве рам.

Колона облака великом брзином се смењује, све мање има белих, замењују их сиви, све док не дођу црни. Капи јесење кише кваре урамљену слику пролећа и најављују-јесен.

Јесен

Мирис, звук, боје, осећај, све у овом шареном периоду има посебну чар.

Уједно то је и мој омиљени период на језеру. Јесте да се природа гаси и полако леже у сан, али тај печат који она оставља, ти ударци које задаје да би се још једном последњи пут доказала, феноменални су.

Јесење кише које често могу да буду дуге и досадне, на овом месту су посебне. Немам осећај дужине трајања те кише, нити ме хвата депресија од тмурног времена. Тај мирис после кише, свеж и чист, као да је киша падала да би опрала сву прљавштину, сва замућења у води језера. Али не само у језеру, него са сваке биљке, сваког листа и цвета, као да прљавштина нестане, као да нестане запара од врућег јесењег дана. Када киша пада неколико дана, природа се препороди, свака биљчица и сваки живи организам у језеру воли те дане. Боје као да постају јаче, интензивније, природа као да је добила све идеалне услове за раст; животињице обављају све своје послове, траже храну, уживају купајући се на јесењим капима кише. Траве полегле од тежине кише, надвијене над језером, после свог купања капи даље нежно спуштају у језеро, где све заједно претварају у једну велику кап.

Слика коју јесење боје сликају у језеру је сваке јесени, сваког дана, чак и сваког дела дана другачија је.

Та палета боја је јединствена, ни један сликар на свету не може је направити, копирати. Само једно стабло чини тако магичну палету боја, да се сваким даном јесени све више ишчуђавам.

Те дивне боје као да су последњи крици једног дрвета пред долазак, како смо у средњошколским данима волели да кажемо, зимске краљице. Последњи делови уметности, последњи покушај да се покаже пре него што лед и белило стигну и покосе све те ватрене боје.

Сваки лист који опадне са дрвета, као да сву своју снагу прикупи да би пао на само језеро, као да у њему тражи заштиту од предстојеће зиме, као да ће га оно сакрити у својим нежним, скоро невидљивим таласима и да га зима неће ни дотакнути, као да је неће осетити.

Језеро са поносом ужива да гледа те нестварне боје и тада, као да је још мирније него иначе, јер жели што више времена да допусти то дивној природи да се огледа, док свуда не завлада хладноћа.

Ове четири слике, овог тајновитог пејзажа, сваке године су другачије. Сваки пут мирис, боја, слика, осећај-другачији је.