Bila jednom jedna ruža. Bila je jako stara i sama. Jedina u celom dvorištu. Sve njene drugarice, davno su je napustile.
Oko nje je bilo dosta drugog bilja, ruzmarin, božur, visoki kedar, jedna stara jabuka i nakrivljena kruška. Ali stara ruža nije imala ni jednu drugaricu ružu.
Pokušavala je da se sprijatelji sa ruzmarinom, ali on se uvek izdvajao svojim mirisom i nije hteo sa njom da se druži. Probala je i sa božurom da priča, ali on je uvek bio nadmen i ponosit njegovim velikim cvetovima.
Ponekad je pričala sa kedrom i jabukom, sa njima se lepo slagala. Kedar sa njegovom zelenom haljinom, lepo se uklapao uz njene crvene latice. Imala je krupne i mirisne cvetove, ali ruzmarin i božur bili su snažniji i brojniji, i njen miris bio je nadjačan.
Vlasnici vrta takođe su je jako voleli. Voleli su da sede pored nje i uživaju u njenom prisustvu, ponekad bi joj čak i pevali. Tada je bila jako srećna i cvetala više i jače.
Ali i dalje je maštala da dobije drugaricu sa žutim, roze ili belim laticama.
Jednog jesenjeg, svežeg jutra, dok se stara ruža umivala rosom, došla je devojčica i u rukama nosila mladu, snažnu ružu.
Odabrala je posebno mesto, baš pored stare ruže. Nežno, ali spretno je posadila, zalila i otpevala joj pesmu.
Stara ruža blistala je od sreće. Odmah se sprijateljila sa mladom ružom. Ujutru bi se zajedno budile, umivale, plesale na vetru, a maloj devojčici i njenim roditeljima zahvalno cvetale i mirisale dugo godina.
Tek tada je, stara ruža, shvatila da su joj ruzmarin i božur dobri prijatelji, oni nisu hteli da pobede njenu lepotu i miris, samo su pokazivali svoju. Shvatila je da oni zajedno, sa novom ružom, čine jedan divan, raznovrstan i mirisni vrt i da su najbolji zajedno.
-Kraj-
Autor:
Isidora Sajić
