Била једном једна ружа. Била је јако стара и сама. Једина у целом дворишту. Све њене другарице, давно су је напустиле.
Око ње је било доста другог биља, рузмарин, божур, високи кедар, једна стара јабука и накривљена крушка. Али стара ружа није имала ни једну другарицу ружу.
Покушавалa је да се спријатељи са рузмарином, али он се увек издвајао својим мирисом и није хтео са њом да се дружи. Пробала је и са божуром да прича, али он је увек био надмен и поносит његовим великим цветовима.
Понекад је причала са кедром и јабуком, са њима се лепо слагала. Кедар са његовом зеленом хаљином, лепо се уклапао уз њене црвене латице. Имала је крупне и мирисне цветове, али рузмарин и божур били су снажнији и бројнији, и њен мирис био је надјачан.
Власници врта такође су је јако волели. Волели су да седе поред ње и уживају у њеном присуству, понекад би јој чак и певали. Тада је била јако срећна и цветала више и јаче.
Али и даље је маштала да добије другарицу са жутим, розе или белим латицама.
Једног јесењег, свежег јутра, док се стара ружа умивала росом, дошла је девојчица и у рукама носила младу, снажну ружу.
Одабрала је посебно место, баш поред старе руже. Нежно, али спретно је посадила, залила и отпевала јој песму.
Стара ружа блистала је од среће. Одмах се спријатељила са младом ружом. Ујутру би се заједно будиле, умивале, плесале на ветру, а малој девојчици и њеним родитељима захвално цветале и мирисале дуго година.
Тек тада је, стара ружа, схватила да су јој рузмарин и божур добри пријатељи, они нису хтели да победе њену лепоту и мирис, само су показивали своју. Схватила је да они заједно, са новом ружом, чине један диван, разноврстан и мирисни врт и да су најбољи заједно.
-Крај-
Аутор:
Исидора Сајић
