Država- Nemačka, pokrajina- Hessen, grad- Bad Hersfeld.
Godišnje doba- leto, vremenske (ne)prilike- bez kiše više od 60 dana.
Dolaze dva putnika iz kišnog Beograda i sa sobom donose prve kapi kiše.
Ali ni blizu dovoljno da zasite suvu zemlju i žutu (spaljenu) travu.
To je prva stvar na koju su me upozorili, da ću zateći žute parkove, prazne žardinjere i zemlju željnu kiše.
Zaista, žuta boja spržene trave je bila dominantna, svuda prisutna.
Potrudila sam se da vidim sve ostale stvari I vidim kako se ljudi tamo bore sa vremenskim (ne)prilikama.
Očekivala sam da se na manjim površinama, u centru grada malo više vodi računa, što i jeste bio slučaj. Trava na malim površinama u samom centru je bila prilično zelena, žbunovi puni cvetova.
Centar grada
Velike zelene površine za koje nije bilo mogućnosti da se zalivaju, ukrašavale su velike pampas trave, tako da su se potpuno stopile sa bojom trave i sve je izgledalo da je tako zamišljeno.
Ono što nas je oboje iznenadilo (a nema puno veze sa zelenim površinama) je to da se beton skoro uopšte ne može videti. Sve ulice, trotoari, prilazi- sve je uređeno raznim dizajnovima popločanja. Slika koje vam ne bode oči i od koje nemate utisak da ste u žaru graskog ’sivila’.
Druga stvar, jako lepo kombinuju malč i kamen, koriste ga na svim javnim mestima koje je teško održavati. Trava se retko viđa oko cveća, ko bi to stalo šišao ili plevio.
Odličan izgled ova dva materijala odaje jako sređen izgled ulica. Sva ostrva na saobraćajnicama, široki trotoari, najmanje praznine imale su svoje uređenje: kamen i malč, dekorativni behaton elementi, sezonsko cveće i puno, punoo pampas trave. Toliko mi je ostala urezana u sećanje, uvek se prvo nje setim. Mislim da je to zbog dominatne boje (žute/osušena trava) koja je tada preovladavala, ali zajedno sa pampas travama, to je izgledalo kao jasno zamišljen projekat.
Znate kada kažu: „U gradu ste, a niste u gradu; beg od gradske vreve u centru grada…“ to sam u Bad Hersfeldu stvarno, po prvi put, doživela.
Kurpark u centru grada. Ne mogu da garantujem da bi svako imao ovakav osećaj kao ja, ali stvarno sam zaboravila da sam u centru grada / dobro moždaa sam bila jako jakoo srećna i očarana onim što vidim/. Park čak nije ni veliki, laganim hodom bi ga prošli za pola sata, ali u njemu ima toliko detalja i posebnih „parkova“ koje sigurno ne bi ste mogli da zaobiđete.
Na sredini parka nalazi se jedna velika bašta sa velikiim brojem biljnih vrsta, manji drvored i jedna lepa fontana (kada kažem lepa, stvarno to mislim, inače fontane nisu „moja šoljica čaja“), na jednom kraju nalazi se jezero, zanimljivog oblika. Jedna ivica parka završava se objektom fine arhitekrute (predpostavljam ugostiteljskog karaktera, nisam bila zainteresovana da istražujem), dok je suprotan kraj parka (meni omiljeni) predstavljao posebne odeljke, baštice, koje su bila prepoznatljive po nazivu i naravno posebnim vrstama koje su tu posađene. To može da zvuči jako jednolično, a zapravo uopšte nije.
Centralni plato sa velikim brojem vrsta
Svaka bašta imala je drugačiji prilaz ili ulaz, drugačiji oblik. Kroz većinu možeš da se prošetaš, kroz neku da „proskakućeš“ sa kamena na kamen. Mi smo došli biciklama, pa sam skoro svaku mogla da obiđem i na točkovima. Svaka staza u baštama je bila od drugačijeg materijala, prilagođnim samom nazivu, vrste su imali veoma zanimljiv način obeležavanja.
Biljke su bile u punom cvetu (ili zelenilo one koje ne cvetaju), ja sam bila puna utisaka, torba puna šišarki i listova, a evo vama puno slika, pa da vidite i sami.
Da, zemlja je bila željna, trava je bila žuta, ali žardinjere nisu bile prazne, jarke boje krasille su parkove, restorane i privatne vrtove. Mi smo otišli bogatiji za mnogoo novih ideja (svako u svom poslu), kofera punih uspomena, naravno već poznato, u vidu šišarki i plodova.
Za kraj jedna slika koja je nastala u ovom gradu i govori više od reči.
„Gde god mesto nađeš, ti cvet posadi“