Tu rečenicu sam čula dan pred polazak u istu. Bila sam jako iznenađena shvativši šta ta rečenica govori, a ceo život slušam Holandija i cveće uvek u istom kontekstu- Holanđani su eksperti za cveće.
Pored velikog uzbuđenja što sam prvi put u ovoj zemlji, znatiželjno sam gledala na sve strane i tražila nešto što bi tu rečenicu razuverilo.
Naravno, nisam baš bila sigurna šta treba da tražim, sem- cveće. Amsterdam i cveće, pa, ne ide baš zajedno (bar ne ono što sam ja videla). Cveće sam „sretala“ samo na ponekim terasama kafića ili restorana, na vrlo retkim mestima bile su saksije sa cvećem na javnim površinama.
Ali jedna stvar koja mi je privukla pažnju, možda cveća nije bilo mnogo, ali tamo gde je bilo, izgledalo je- prelepo. Posađeno je pažljivo: dobro odabrano mesto, dobro izabrana vrsta, dobro održavano… Nije posađeno samo „radi reda“, posađeno je tu kao da je i ono deo tog mesta i kao da je oduvek tu bilo i tu pripadalo.
Onda me je biciklo (naravno, koje bi drugo prevozno sredstvo) dovelo u jedno manje mesto- Harlem, nedaleko od samog Amsterdama. Imala sam utisak da nisam u isto zemlji. Totalno drugačije, sve!
Prelepe, porodične kuće, sa velikim vrtovima ispred svake! Mirno, kola retko prolaze, biciklisti češće, ali oni samo daju čar ulicama. Ali ono što je na mene ostavilo najveći utisak- svaka kuća imala je otvorenu kapiju (ako je kapija postojala) i svako dvorište bilo je toliko uredno i sređeno i bar u jednom uglu nalazila se klupa, sto i stolice ili neki deo za uživanje.
Svaka kapija i prilaz dvorištu je vikao „izvolite, uđite, uživajte“. Divno! Biljke su uglavnom bila starije, velike i veoma dobro uklopljene.
Kombinacija više vrsta žive ograde ili kombinacija (drvenih) ograda sa biljem, par većih lišćara ili više manjih, oblikovanih. Svaki vrt ima kombinovano lišćarsko i četinarsko bilje (atraktivan je tokom cele godine) iz tog razloga (ili zbog vremena koje oduzima) sezonsko cveća retko sam viđala.
Verovatno će vas interesovati, kao i mene, ko to uređuje i ko to održava? Ono što sam mogla da zaključim iz razgovora sa ženom koja živi u jednoj od tih kuća, bilo je da to sve rade sami. Da, sami održavaju svoje vrtove i pored poslova i obaveza, stižu da ih održavaju tako urednim. Kako kažu, imaju dva velika sređivanja, prolećno i jesenje i u tome učestvuje cela porodica- i deca i roditelji, svako ima svoja zaduženja.
Još jedna stvar, koja su sam primetila, javni prostori, u tom manjem mestu, bili su manje održavani nego privatne kuće, ali da se razumemo, kada kažem manje održavanim, ne mislim na većinu naših javnih površina koje se „manje“ održavaju.
Još jedno jako zanimljivo mesto koje sam posetila je Boskop. Grad koji je poznat po rasadnicima i hortikulturi. Ono što je jako zanimljivo je da su svi rasadnici, (ima ih preko hiljadu) povezani/razdvojeni kanalima koji im naravno služe za navodnjavanje, ali služe i da se njima vozite čamcem i gledati lepote holandskih rasadnika.
Jedan rasadnik, bar deo, sam obišla i kopnom i razgledala biljke. Stvar koja mi je privukla pažnju je to da sve dele u celine. Npr, imaju samo jedan deo u kojima možete pronaći ogroman broj javora, isto za pojedine vrste četinara, zatim hortenzije…
Prvo što sam pomislila tamo bilo je „blago njima, imaju vodu, to je sve što im treba“, ali to baš nije tako lako. Skoro celo područije nalazi se na vodenoj površini, tako da su njihovi rasadnici na „platoima“ koji su izdignuti, a onda dolazi zemlja u koju sade biljke. Što znači da nemaju veliku količinu supstrata i samim tim ne gaje velike, školovane sadnice, jer za to nemaju uslove. Takođe, taj supstrat je njihov potrošan materijal, često mora da se obnavlja.
Stvar sa vodom, ne mogu da koriste direktno vodu iz kanala, nego moraju da koriste sisteme za prečišćavanje vode, da bi je kasnije koristili za biljke.
Ali ništa od toga ne utiče na njihov posao koji odlično rade godinama i decenijama.
Kuće koje se nalaze u Boskopu su kao sa fotografija. Prelepe, sa ogromnim brojem biljaka, cvetnica, ukrasnim elementima… Kada sam kretala iz tog mesta, ispratili su me rečenicom „ako ikada poželiš neku biljku koja nema nigde, dođi kod nas“, i zaista verujem u to.
Moja poseta Holandiji, bila je u oktobru mesecu, što znači da nisam videla „najlepše doba“, kako oni kažu, a to je period kada cvetaju lale.
Ovog puta nisam osetila miris sa polja lala, ali sam osetila miris zemlje cveća.
Autor teksta:
Isidora Sajić